|
Na pocetku
bijaše rec
Mislim da je prošlo vreme poverenja u medije. Ne tako davno, glavna uzrecica
pri potvrdi verodostojnosti nekih informacija i podataka iznetih u razgovoru,
bila je: «Procitao sam u novinama»! TV ne spominjem, jer reci koje
nisu zabeležene na pravi nacin, lete etrom i zagaduju vazdušni prostor.
Pisana rec je nešto što nas mnogo više obavezuje, vec vekovima,
ali kako koga, zar ne?
Stvorena je fama da casopisi mogu da pišu o cemu god hoce, a pri tom budu
tabuirani kao zlatno tele, pa se od strane citalacke publike ne sme cuti ni
jedna zamerka, a još manje videti znak suprostavljanja mišljenju koje
iznose pojedini pisatelji nazovi «strucnih kolumni». Citaocu ostaje
da kao Jevreji koji su cekali na Mojsija i 10 Božijih zapovesti, skace
oko svog casopis-idola i izvodi paganske rituale obožavanja.
Ovo sam izveo iz svog iskustva dopisivanja samog sebe sa samim sobom, s obzirom
da se sa e-mail adresa koje su date u casopisima, niko živ ne odaziva.
Ne tako davno kupovao sam mnogo casopisa i novina koje se bave racunarstvom,
ali na kraju, jednog dana kad sam došao kuci neispavan iz nocne smene,
morao sam da odradim suma sumarum i da saberem gomilu starog papira koja mi
je camila iza vrata, skupljajuci prašinu. Nisam krenuo da zbrajam cene,
(bez)razložna poskupljenja... Krenuo sam da brojim stranice teksta, stranice
reklama, stranice sa opisima, stranice ovoga ili onoga, jer znanje u bilo kom
pogledu se uvek isplati, bez obzira na cenu. Znanje, hmm...?! Pokušao sam
da zbrojim korisnost, a izgleda je taj posao kao smanjivanje nivoa svetskog
mora cašom i slamkom za sok.
Stvarnost
Nikako sebi da odgonetnem odgovor. Možda loše sklapam mozaik, šta
li? Nikako da proburgijam, kako to da casopisi koji izlaze u zemlji Srbiji,
korespondiraju sa stvarnošu zemlje Utopije - Tomasa Mora. Pa ono... Pogledam
na pasoš, da li mi i dalje zlato-štampani SRJ grb stoji postojano,
kao klisurina. To odradim da bih bio siguran da nisam slucajno apatrid, da slucajno
ne pišem o pogrešnima, jer nisam ljubitelj kolateralne štete,
pa makar i iz altruistickih pobuda Milosrdnog Andela.
Uzmem jedan casopis, sa naslovne strane mi se smeška kravatirani japi,
koji drži nekakvo sokocelo za koje tvrde da je palm-top, a više mi
lici na dezintegrator iz filma Star trek. Valjda misle da i mi treba da se identifikujemo
sa pozom i blaziranošcu koju ta fotografija treba da mi asocira. Okrenem
novu stranicu, tamo tetka sa zatvorenim lap topom, kao nešto piše
po kucištu istog, olovcicom za palm. Sva je unesena u tu rabotu. Divno,
sad ja treba da padnem na foru, kako ona radi nešto volšebno i kako
bih trebao da budem zadivljen.
Sledeca, urednik nam se izvinjava zbog novog poskupljenja od 532%, jer su promenili
štampariju, poskupeo je gulaš u «Šumadiji» na Ibarskoj
magistrali, prinos kikirikija u Kaliforniji je napadnut muharikom, da nam ne
govori i o ceni nafte na svetskom tržištu, koja stalno oscilira, jer
to ionako ne bismo razumeli. I tako u krug.
Jedino što je ista ponuda japija i tetki na reklamama. Vrlo raznovrsna.
Sledeca strana, reklama za neku industriju hrane, pa ovi ce još i paštetu
da reklamiraju. Tipa, „jedite paštete naše, od njih se i virusi
plaše“, a možda i „naše paštete jedite, da se
od virusa obezbedite“! Toliko o racunarskoj bezbednosti.
U drugom casopisu mi serviraju price americkih kolumnista o americkim kompjuterskim
zakonima, americkom standardu, o testiranim americkim mašinama u Americi,
o americkim cenama. „Aman bre dosta s tu pucnjavu, braco Amerikanci“
(Jovanca Micic „Put oko sveta“– prim.aut.)
Pomislio sam: «Hej, pa ja placam u stvari da bi me svakakve firme mogle
bombardovati reklamama, sa svakog milimetra novinskog prostora»! Samo
još da mi izrastu uši, rep i njuška, pa da pocnem da njacem.
Njakanje
Pamfleti raznih lanaca prodavnica svuda u svetu, pa i u BGD-u dolaze besplatno.
Poštar vam ih jednostavno istovari u sanduce (to je jedini plod 5. oktobra
?!). A eto, neko se dosetio da odradi istu stvar, s time što MI
placamo da bi procitali korisnu reklamu. Da stvar dobije na težini, taj
pamflet je nazvan i CASOPISOM, a ima ga jedino na kioscima. Njaaaaak....
Do sada je bilo zagrevanje, tek krecu u pravu akciju. Razni strucnjaci vam objašnjavaju
kako da što bolje spržite vašu plocu i procesor, jer oni trpe
ta i ta strujna opterecenja, posle svega tekst zakljucuju sa korisnom adresom,
gde iste možete naruciti, odnosno sajt sa telefonima i prodavnicama reklamirajuce
firme. Šta je tu korisno po nas citaoce ne znam, a svedeno je na kupi,
kupi, kupi. Koncetricni krugovi tog kupi mi lebde ispred ociju, da prosto licim
na hipnotisanog ludaka.
Shvatam da se sve pretvorilo u industriju, profit, novac. Evro diktira produktivnost,
produktivnost kolicinu proizvedenog smeca, a ta kolicina da ne bi prerasla u
hiper produkciju diktira nemilosrdno osvajanje tržišta. Valjda je
to normalan put, od coveka-banane do coveka-profita (C. Marx prim.aut.), ali
je ovo prevršilo svaku meru. Da sam Kraljevic Marko, sad bih orao carske
informaticke drumove, nekih virtuelnih Turaka.
Ti strucnjaci uvek objašnjavaju kako je nešto ekstra, hiper, super,
mega. Posle 2 broja opet citate, kako to i nije baš najbolje, jer je izdata
zakrpa koja u principu menja suštinu, ali ovo novo što ima na toj
i toj korisnoj adresi je upravo za prave znalce. To mu dode kao kad na reklami
za lek napišu da ga možete kupiti samo u bolje snabdevenim apotekama,
a vas ne zanima svojstvo apoteke, vec vas zanima svojstvo leka.
Odete na sajt, a tamo cenovnici. I sve je to vrlo korisno, ali samo firmama
tipa DRPI-tech-Systems (a i citaocima sa zatvorom, koji odjednom
osete kruljanje u digestivnom traktu i u vecini slucajeva olakšanje).
To su svetski trendovi koje ja kao totalno netransparentni Balkanac i Južnjak
ne mogu po vokaciji svog porekla da prihvatim, jer ne želim da budem miš
iz laboratorije na kome isprobavaju recepte iz kuvara „1984“ - Džordža
Orvela. Verujem u to da je ZNANJE MOC! A izgleda se neko plaši te cinjenice
i pokušava da od nas stvori armiju potrošackih zombija.
Svetski trendovi i zombiji
Mi živimo u mobilnoj, multimedijalno-digitalnoj eri, to je fakt, ali cemu
posvecivati iznova i iznova veci deo casopisa toj istoj mobilnoj, multimedijalnoj
digitaliji, ubedujuci moguce kupce kako su uopšte bez toga mogli da žive.
Razni plejeri, razne kamere, razni formati, razni dizajni; mobilni telefoni
sa ugradenim cackalicama za zube i cepicima za uši koji izdržavaju
i do 10m pod morem, a pri tom reflektuju neonsku svetlost plave boje, a mogu
da recikliraju i organski otpad, što je preporuka za proizvodace bio-gasa;
ugraduju ih u nos, prst, glavu, a gratis ce vašoj ženi/devojci staviti
i silikone.
Tvrdim da promenom dizajna neki proizvod ne treba da bude spomenut bilo gde,
osim u casopisima koji se bave estetikom, jer mu nije promenjena suština.
I tako non-stop istim tehno ritmom, kao da ne shvataju da su racunari i racunarska
tehnika teme casopisa, a da me dizajn kao disciplina uopšte ne zanima.
Pa mi nije jasno, ako imamo specijalizovane casopise za mobilne telefone, specijalizovane
casopise o kompjuterskim igrama, specijalizovane casopise o multimediji, zašto
bi se sve to buckalo u jednom tanjiru, u vidu kompjuterske leskovacke muckalice.
Da li ce se ikad iko setiti da napravi specijalizovani casopis konkretno za
racunare, o racunarima i za korisnike istih.
Možda da ubace clanke o lovu i ribolovu, kao razbibrigu, pošto jedan
kompjuterski casopis ima strane posvecene letovalištima po belom svetu,
pa bi bilo korisno znati i informacije o proizvodnji zemnog gasa u tim državama.
Tu se vec postavlja pitanje da li mi imamo malo ljudi koji mogu da pišu
o racunarima ili imamo malo racunarskih casopisa u kojima pišu ljudi? Da
li ti ljudi pate od nedostatka ideja? Znaci, ja sam uradio to i to, ja sam video,
probao, okusio, dodirnuo. JA... A ne pateticno prepisivanje brošura ili
puko posmatranje sajtova i prepricavanje tudih iskustava. Ne verujem da nam
to nedostaje. Šta je u pitanju onda?
Ili bolje da spomenem zatupasto, tantricno opisivanje delova kompjutera. Plava
ploca, sa žutim konektorima, narandžastim PCI slotovima i bledo-plavim
kondezatorima. Zaista impresivno. Bez obzira na fotografiju, moraju da mi vizuelizuju
recima kao da sam malouman. Prosto me odmah uhvati želja da si pribavim
nešto od toga. A s druge strane kako verovati deskriptoru da je to dobra
ploca, kad mu istu donese distributer neke firme u cilju reklame?! Da li bi
sutra dobio nešto na probu, ako bi poceli da pišu istinu. Cini mi
se da je nemoguce da je sve uvek naj naj, ali ko u Srbiji ne cita racunarske
casopise, taj propušta i taj deo zemaljskog raja.
Znanje je snaga, a pobediti samog sebe je moc, a izgraditi ukus jedne široke
citalacke publike je kontrola. Da li želite da budete kontrolisani od strane
tvoraca trendova i apologeta pogubne uniformnosti? Ne verujem. Zato dignite
glas PROTIV.
Želeo bih...
... casopis u kome nece spominjati da je u sali zadružnog doma u Donjem
Šiljegovcu kod Ratinaca održan skup lokalnih informaticara na temu
Internet – juce, danas, sutra, ne želim ni da znam da se u dvorani
Centra Sava u Beogradu održao slican skup.
(koliko ima ljudi da žele da citaju o skupovima, koji su opet 95% promotivnog
karaktera, a 5% se citaju cudesno dosadni referati. Ko nije bio na takvom skupu,
ne zna šta je katastroficna, isprazna prigoda na kojoj se okupljaju vecma
kravatirani japiji da bi pokazali svoju mobilnu opremu i nekolicina dr.mr.pr.gr.tr-a
da skupu daju i intelektualni karakter, a još ako se navata nekoliko stranaca,
odmah prerasta u internacionalni. Upravo opisivanje raznih prigoda, raznim povodima,
cine veliki deo svih racunarskih casopisa, a opet, MI placamo da citamo o tome)
... casopis iz koga mogu da procitam konkretne stvari, od strane novinara ili
strucnjaka koji su ih videli, opipali, pomirisali i odradili. Koji nisu zavezani
time što im neko sponzoriše rubriku.
...znanje u casopisu, a ne isprazno mitraljiranje fraza, floskula i pojmova
za koje treba Vujaklija, a u cilju „Vidu majko što sam nacitan“
... casopis u kome mi se ne dokazuje u kakvoj bednoj zemlji živim i da
drugde sve cveta, dok je kod nas zima.
...casopis u kome mi ne daju pregled software koji košta na hiljade dolara,
hardvera koji košta stotine hiljada dinara, koji nikad necu moci sebi da
priuštim, vec samo mogu da parim oci.
...casopis koji na konto gore iznesenog korespondira sa stvarnošcu u Srbiji,
koji ne prati trendove SAD, Engleske, Japana, Koreje... po svaku cenu.
...casopis ciji su napisi primenjivi u praksi.
...casopis ciji broj strana sa reklamama, opisima skupova, multimedijom, mobilnim
telefonima, korisnim adresama ne prelazi broj strana korisnog teksta.
...casopis koji nema pricu o malim i srednjim preduzecima kao okosnici privrede,
a opet ceo plan oko istih je totalno propao, i tako iz dana u dan.
...casopis u kome mi ne bi ostale, ako bih preskocio citanje svih gore navedenih
strana, samo korice za razgledanje.
...da Božic Bata nije samo mitska fikcija.
Božic Bata nece doci!
Kako se stvari krecu ka buducim vremenima, doživljavam da se casopisi upornošcu
jednog autiste, gluvi i slepi za okolinu, bave svojim željama i mogucnostima
za zaradu novca, jer to im je jedini cilj, a ne obracaju pažnju na ono
što je potrebno citaocima.
Mi placamo njihovu bahatost, a oni su kao tu zbog nas. U mom selu muzika svira
ono što hoce onaj u koga je novac, a vidim ovde u gradu su se stvari okrenule
naopacke, ali šta se može. To su trendovi. A novinari kao i svi ljudi
su podložni tuposti i lenjosti.
Mada kad bi prestali da kupujemo nazovi kompjuterske casopise bar na mesec dana,
promenili bismo trendove, a neko bi se vec setio zbog koga je ko TU i gde je
cije mesto.
|
Glavna 